Што више језика, то лакше?!

Што више језика говорите, то ће вам бити лакше да научите нови.

Сећате ли се свог првог страног језика и колико вам је требало да проговорите прву реченицу и да језик донекле разумете?

И данас се добро сећам како ми је ишло учење енглеског. Требало је много времена и труда док ми језик није постао бар мало разумљив. Нешто касније на ред је дошао француски и ни са њим није ишло брже: требало је много времена до прве изговорене реченице и до навикавања на нове структуре. После француског дошао је шпански. Са њим је ишло брзо: неке речи су ми биле јасне већ на почетку, а после свега неколико месеци већ ми је полазило за руком да се споразумем. Са италијанским и португалским, на које је дошао ред наредних година, ишло је још брже. Већ на почетку многе речи су ми биле разумљиве. Португалски ми је од почетка био толико близак да су ми и читави текстови били јасни, и то без иједног часа португалског пре тога. Дакле, што више језика говорите, то је лакше научити нови.
‍

Али зашто је тако?

Да бисмо нашли објашњење, завирићемо мало у историју језика. Језици нису нешто што је неко једном изградио и што има непроменљиву структуру. Језици се стално развијају, мешају се са другим језицима и дијалектима, а с временом могу и потпуно да изумру. Многи језици који се и данас говоре у Европи имају дугу историју и прошли су кроз бројне промене. Ипак, сви воде порекло од заједничког прајезика, такозваног праиндоевропског, старог неколико хиљада година. Из тог прајезика развила се индоевропска језичка породица, која има много огранака, али сви они потичу од истог прајезика и мењали су се током времена. Међу њима су германски језици, којима припадају немачки и енглески, словенски језици, у које спада, на пример, руски, балтички језици попут литванског и летонског, али и неки језици као што су албански или грчки. Пошто многи данашњи светски језици припадају индоевропској породици и имају заједничко порекло, учење више таквих језика доноси предност. Ти језици, наиме, имају бројне сличности, а језици из исте језичке групе још више.

Романски језици, на пример, сви потичу од латинског. У антици је Рим имао огроман утицај на цело Средоземље, а латински, којим се говорило у Риму, брзо се ширио. С временом се латински мешао са дијалектима различитих крајева и из тога су настали романски језици. Латински је, дакле, мртав језик, али и даље живи у романским језицима. Зато су француски, италијански, шпански и португалски веома слични и преузели су из латинског многе структуре и речи. Те сличности понекад су толико велике да, на пример, онај ко говори француски већ познаје 50% основног речника италијанског. И неке граматичке структуре веома су сличне међу језицима исте породице, па се многа правила могу пренети из једног језика у други.

Ове сличности између два језика свакако нам иду у прилог, а ако знамо да постоје, можемо још свесније да преносимо речи. Ипак, све што је добро има и своју лошу страну. Сличности међу језицима могу да доведу и до тога да се два језика помешају. Многе речи у различитим језицима нису исте, већ веома сличне, уз малу разлику, на пример у два слова.

Реч „свет“, на пример, на италијанском гласи „mondo“, на шпанском „mundo“, на португалском такође „mundo“, а на француском „monde“. Пошто су ове речи веома сличне, разумећете их све чак и ако говорите само један од тих језика. Али ако неко већ говори шпански, а учи италијански, лако може да се деси да шпанску реч „mundo“ пренесе у италијански. То се обично дешава несвесно и омета учење. Добра вест је да што боље говорите језике, то их лакше раздвајате. Овакве погрешне преносе праве, дакле, углавном почетници. Али то уопште није лоше, јер показује да говорите више од једног језика, а то је само по себи добро. Наравно, такве грешке се увек дешавају и не можете их избећи, али следећи пут када направите такву грешку, знаћете да се њен узрок крије у историји језика.