Интервално понављање као покретач учења језика

Сви бисмо волели да све што научимо запамтимо из првог пута, али знамо да код већине нас то не иде тако. Зато ћемо у овом тексту истражити како функционише људско памћење и какве то везе има са учењем језика. Због свог значаја за памћење и учење, појам „интервално учење“ имаће у овом чланку централну улогу. Интервално учење је техника која циљано користи понављања распоређена у времену, како би научено дуже остало у памћењу. Вишеструко понављање истих информација помаже нам да ново знање пренесемо из краткорочног у дугорочно памћење. Ако ово искористимо у своју корист, из учења можемо да извучемо највише.

Када говоримо о памћењу, морамо да се осврнемо на место где се оно одвија: на мозак. Људски мозак, колико важан толико и чудесан, једна је од највећих творевина природе. Свако оштећење мозга одражава се на цело тело. Рекламе хвале благодети одређене хране или додатака исхрани који наводно побољшавају памћење. Људи су капацитет свог мозга доводили и до крајњих граница, на пример на такмичењима у памћењу. Човек је биће које сакупља информације. Бебе, на пример, упијају све. Од рођења до шесте године мозак детета ради сасвим другачије од мозга одраслог човека. Мала деца упијају огромне количине података из своје околине. Ипак, способност да памтимо нове информације задржавамо до дубоке старости. Осим тога, све што сазнамо о себи можемо да искористимо да бисмо информације памтили делотворније.

Краткорочним памћењем називамо једноставно, привремено чување података. Ту мозак почиње да разврстава информације према томе колико су нам потребне. Потребне информације касније пролазе још једну проверу, после које их похрањујемо у дугорочно памћење. Овај једноставан модел можемо да проширимо радним памћењем, које информације привремено чува и обрађује. Радно памћење је систем који нам омогућава сложене активности попут мишљења, учења и разумевања. Помоћу њега можемо да призовемо и користимо податке из дугорочног памћења. Осим тога, радно памћење може да нам помогне да одређене информације задржимо дуже време.

Овај концепт се лако може применити на учење језика. Када речи понављамо у одређеним размацима од неколико минута, сати или дана, преносимо их у дугорочно памћење. Вежбе у којима морамо да запамтимо како реч изгледа, којим редом иду слова и како реч звучи убрзавају тај пренос у дугорочно памћење. Помаже нам и када радно памћење изазовемо разним квизовима и тестовима. Тако мозгу дајемо до знања да су одређене речи важне. Колико се дубоко бавимо непознатим речима у великој мери утиче на то колико брзо ћемо неку реч сврстати у битне и тако је дугорочно запамтити. На пример, велика је предност ако нову реч не само пишемо и чујемо, већ је и сами изговоримо.

‍

‍

‍‍Иако мозак сваког од нас ради другачије, постоје слични обрасци који нам помажу да га боље разумемо. Када је реч о томе колико често треба понављати нову реч, изузетно смо слични. Открили смо, на пример, да је најделотворније да нас нешто пита за реч непосредно пре него што је заборавимо. Тада још имамо бледо, али постојеће сећање на њу. Зато реч која нам задаје муке треба, ако је могуће, поново призвати у сећање после неколико минута. Речи које нам иду лакше понављамо тек после неколико сати или чак дана. Ако неку реч знамо и после неколико дана проведених у другим пословима, можемо да претпоставимо да ју је мозак поуздано похранио у дугорочно памћење.

Појединим речима, нарочито када мозак не успе да их повеже са нечим што већ зна, треба више времена да стигну дотле. Ту не смемо да изгубимо стрпљење ни после много понављања. То често траје дуже и не треба да будемо строги према себи. Осим тога, приметили смо да је реч теже запамтити што има више слогова. Зато морамо да будемо стрпљиви, посебно са речима које имају много слогова. Ако нека реч никако не жели да нам остане у глави, можемо свесно да изградимо мисаоне мостове и запамтимо је уз помоћ вештачке асоцијације. Можемо да искористимо нешто што звучи слично тој речи или да смислимо реченицу која реч смешта у контекст који нам је важан.

‍

Ипак, тешко је пронаћи оптималан редослед којим би требало понављати речи. Морали бисмо ручно да разврстамо сваку реч, примењујући све што смо сазнали о свом памћењу. Уместо тога, LENGO чува податак о томе када је свака реч последњи пут понављана и колико добро је знате, како би понављање успело. Узимајући у обзир више чинилаца, апликација прави распоред по коме би реч идеално требало поновити. У складу с тим, речи се бирају аутоматски, а одређује се и оптималан редослед учења. Када отворимо нову лекцију или завршимо вежбу, препоручене речи бирају се аутоматски.